Rejting:
Uvek sam skeptičan kada naiđem na predgovor. U našoj zemlji oni su često pretenciozni i ne nude nikakvu vrednost za čitaoca. Međutim, predgovor u ovoj knjizi je bio zanimljiv. Oana Hergenreter govori o tome koliko malo poznajemo kulture koje nas okružuju dok smo upoznati sa engleskom, američkom i španskom kulturom koje dominiraju svetom, o ograničenjima vezanim za to ko šta može da piše, predrasudama Zapada i njihovom odbijanju da objave ono što nije u skladu sa njihovim viđenjem sveta. Nakon toga sledi par napomena o svakoj priči. Zastupljene su različite teme mada uglavnom vezane za socijalizam, tranziciju, siromaštvo i odrastanje. Tu i tamo se pojavljuje magični realizam.
Priče su veoma kreativne. Jedna je napisana bez znakova interpunkcije, nekoliko njih ima samo koncept bez određene radnje, dato je i par odlomaka iz romana koji funkcionišu kao samostalne celine. Pojedine scene su apsurdne, ali ostavljaju jak utisak i nećete ih lako zaboraviti, a tu je i humor. Nema ga mnogo, ali je jedna priča (Oružana pljačka) učinila da se smejem naglas.
Pisci ismevaju brojne aspekte ljudskog društva, državu, sekte, ponašanje pojedinaca, ideje revolucije i uspeha. Opisuju svakodnevni život, brak, svađe, siromaštvo, glad, očaj, snalaženje u kriznim vremenima, način na koji se politika uvlači u sve, čineći da truli iznutra i masu koja je često saglasna sa tim, a ne izbegavaju i neke kontroverznije teme.
Priče su realne, sa puno psovki, ogoljene. U njima nema doterivanja i lepih rečenica, često samo svakodnevni govor, ali kroz njih provejava i ljudskost. Glavni junaci su obični ljudi sa kojima se često možemo poistovetiti, ali niko od njih nije dobar u pravom smislu te reči.
Kada sam počeo da čitam mislio sam da mi se knjiga neće dopasti. Prvih nekoliko priča je bilo čudno i nisam siguran šta mislim o njima, ali sam na kraju zaista uživao. Samo bih voleo da su priče bile malo raznovrsnije kada je reč o temama, ali i žanrovima.